Бесконачна забава

Неки од наших пријатеља који су нас пратили на Фејсбуку можда ће имати осећај да се манифестација завршила дефилеом на штулама у Призрену.
Такво тумачење било би само површно разумевање овог догађаја, који се заправо наставља у великом стилу.
Али да кренемо редом. ИГРЕ У ХОЧИ, волонтерска иницијатива која је видела као главне актере децу из Велике Хоче, родила се захваљујући иницијативи Монике Булај, фотографа, антрополога, писца и једног од оснивача наше асоцијације.
У једној од посета енклави, Моника нам је предложила да покренемо уметничко-позоришну активност која би као сцену имала читаво село. На овај начин је рођена наша иницијатива.
У мају смо сакупљали фондове, лансирали идеју, добили подршке са разних страна од стране бројних особа које су нам помогле да све што смо замислили реализујемо.
Основна идеја била је да једно затворено село, које су политичка и друштвена реалност учиниле неосетљивим за било коју различитост, претворимо у место у којем је могуће изразити сопствену креативност и покренути неку нову наду у бољу будућност.
Као што се често бива, водила нас је једна обична фраза Пјер Паоло Пазолинија: „...постоје песници који би написали небројено много књига о детињству, имам утисак да су мени потребни само једна лопта и једна улица како бих био бољи од њих“.
Како смо реализовали ИГРЕ У ХОЧИ.
Кренули смо са бројним волонтерима: Ана, Кјара, Моника, Дејан, Матео, Миљан и наша маскота, Кевин. Захваљујући њима реконструисали смо читаво село.
Направили смо камп за одбојку на песку на терену који је био пре тога коришћен за отпад. Затим смо опремили стрелиште, и уредили смо спортску опрему у школи.
Покренули смо прави спортски окршај са око седамдесеторо деце који су били заинтересовани да учествују, подељени у четири тима.
А онда су стигли и Алесандра, Одри, Марија Ђована, Катарина, Алесандро, Брац, Корадо, Фабио, Томи и Марко па смо осим разних спортских турнира покренули и курсеве:“уради сам“, сликање и традиционалне друштвене игре, као и врло забавну игру тражења блага.
Моника је имала важну улогу у организацији Хоча Има Таленат , а у овом такмичењу је сваки тим се представио са својим уметничким програмом. Као што то раде први Италијани, организовали смо за Ферагосто и разне игре у базену.
Победили су дечаци и девојчице из зеленог тима али како нам је поверила Антонела, која је заједно са Енриком и Катарином судила на овом такмичењу: „Победило је читаво село“.
Учествовање свих мештана било је импресивно, у финалу као и на вечерњим дискотекама, организованим од стране Матеа, најпознатијег Ди Џеја на читавом Косову.
И никада се у једној српској енкави није толико причало на италијанском језику.
Када су отишли први волонтери, понеки са сузама у очима, стигла је Моника Булај, праћена нашим камерманом Франческом Комелом и још једном групом пријатеља и волонтера, који су такође дали значајну подршку: Енрика, Мартина, Роберта, Маурицио, Матео и Франческо.
Први дан је био трагичан јер су деца, преплашена висином штула одбила да се пријаве. Али била је довољна само једна Моникина шетња на штулама по селу да се сви заинтересују.
Читав курс је кулминирао двема позоришнима изведбама. Једна је одржана на брду Свети Јован, у Великој Хочи, у присуству његовог преосвештенства епископа Теодосија е игумана Саве из Манастира Дечани, који је и потпредседник наше Асоцијације. Друга је организована у Призрену и састојала се од предивне шетње по призренским улицама која је била уједно и честитка за почетак нове школске године момцима Оца Андреја из Богословије.
У овом предивном и веселом дефилеу, победила је лепота.
Милан Петровић, петнаестогодишњи дечак из Велике Хоче који је учествовао на курсу за ходање на штулама, поверио нам се: „Пре него што је почео дефиле, док су музичари свирали наше песме, бојао сам се да може нешто ружно да нам се догоди, али када нас је Моника повела и када су се људи приближили, насмејани, са телефонима у рукама да нас сниме, страх је нестао и могу да кажем да је све ово било једно предивно искуство“.
Не желимо да претерамо, али овај дефиле је имао дубок значај и важност, много већи од празних прича о толеранцији и обостраном поштовању. Овде је реч о једној поетској актиности која је поклон читавом граду и његовим грађанима.
Не можемо да се довољно захвалимо нашој Моники, за ову прелепу идеју, рођену једног сунчаног поподнева, у Призрену.
Осим што је организовала курс ходања на штулама, Моника је повела наше дечаке и девојчице на једну праву радионицу фотографије, научивши их разним техникама које су битне за уравнотежену композицију фотографије. Овај мултидисциплинарни курс, који је ујединио децу од шест до седамнаест година, резултирао је једном лепом галеријом слика (кликни овде) која ће, надајмо се ускоро бити представљена и на изложби у Италији.
Постоје разни начини да овде завршимо све оно што смо овог лета започели, али како смо рекли на почетку, то би била велика грешка.
ИГРЕ У ХОЧИ нису завшене и док пишемо, деца из енклаве, настављају да се играју на терену за одбојку, који зову „наш терен“ и брину се о његовом одржавању док други са фотоапаратима Фуји око врата, иду по селу. То за њих није обичан поклон, већ прави уметнички инструмент који им омогућава да ствари виде другачије. Ми мислимо да једно ново доба, за ову децу, може да почне овде.
Пре него што речи препустимо слика,а, како да се не захвалимо онима који су нас подржали, који су не тражећи ништа заузврат омогућили ово мало чудо.
Дакле хвала Абвие, Фуђи, Лорето принт и свим пријатељима, који су нас подржали у тешким тренуцима: Микеле, Кјара и Франческо Салво, Роберто и Данијела Натали, Куцио Мона, Кристина Ди Коко, Ђузепе и Снежана Орсито, Пепе Ћаварела, Стефано Бенедети, Валерија Голино, Фортунато Д'Агостино, Маурицио Пинали, Франческо Гори и читава породица Петровић из Велике Хоче.
Учестовали су срцем и опремом и: Пулс Тв из Шилова, Музичка школа из Станишора, маршал Алфред Вители, из ореда Карабињери МСУ из Приштине.
На крају, једно специјално хвала Кјари Пенакјони, а она зна зашто.