Десет година

Пре десет година, у ноћи 17-ог марта 2004–е године, десио се тзв. лов на Србе. Уследило је неколико стравичних ноћи у којима су оскрнављене цркве, уништени манастири, запаљене куће, прогнане породице, оштећена гробља, уништени читави квартови.

Све ово под надзором Кфор-а, неспособног да заустави насиље, глув за трагедију која је догађала.

Наше удружење је подестило и прошле године на ове догађаје, у чланку Катарине Лазић (кликни овде да прочиташ).

Ове године се навршава тачно десет година од споменутих догађаја.

Питање које је сасвим легитимно поставити јесте: да ли ичему служи и даље сећати се? И још прецизније, ко то треба да се сећа?

Елена Ловентале је написала следеће: „сећање не носи са собом и наду. И ако се никада више не деси. То неће бити заслугом сећања већ пуким случајем“. Ове речи посвећене су Шоа, трагедији јеврејског народа а одлично могу да се примене и на ситуацију о којој пишемо.
Из тих трагичних ноћи нисмо научили ништа, као што је то често случај када су жртве неки други људи а не ми.
Ватра тиња испод пепела а дипломатија се смеши. „Ситуација је нормализована и стабилна“, понављају као мантру а заправо нико у то не верује.

Ко и заправо ко треба да се сећа тих дана?

Албанци, који су све то и урадили? Они који су интелектулно поштени заборавили су трагичне странице новог миленијума, а онима другима, који су сарађивали са терористима сећање не одговара и понављају исту песму: „оно што се десило тада, не може се поновити сада“. А нико није у стању да објасни прави мотив.
Срби? Српска заједница на Косову и Метохији нема потребу да да се сети баш тога дана јер је он дубоко урезан у њену личну историју. Знају да су били „месо на удару“ ,свакога дана, на граници, испред црвених застава са црним орлом, изложени дискриминацији, у школама које нису поштовале њихов језик, без здрвствених и осталих структура друштва. За српску нацију догађаји из 2004-е остају једна страшна епизода са којом се треба обрачунати како би се унапредила једна модерна и самосвесна држава.

Сећање на те дане, заправо требало би да буде наше. НАШЕ.
Оних који су били присутни на терену заједно са наоружаним војницима, онемогућеним да зауставе трагедију јер их је у томе спречавало правило њихове службе.
Свакога дана, Запад, Италија, Европа, требало би да се запитају зашто је у три ноћи терора, група подивљалих теориста успела да запали читаву једну регију величине Абруца, уништавајући места која симболишу европски идентитет а која више никада нећемо повратити.

За све нас, који осећамо ову срамоту на својој кожи, Пријатељи Дечана, желе да поклоне прилог у виду фотографија посвећених овом страшном марту 2004-е године како бисмо покушали да размислимо, и затражимо са понизношћу, једину прихватљиву и могућу ствар: извињење.  
Извињавамо се свакој невиној жртви.

Клини овде да погледаш клип