Девет година од погромa

Пре девет година, у ноћи 17-ог марта дошло је до „лова на Србе“. Две ужасне ноћи, у којој етничка мржња и фурија нису познавале границе. Резултат су хиљаде избеглица, десетина оштећених цркава, манастира, уништених и оскрнављених гробља.
Помоћи ће нам да боље схватимо, смештајући овај догађај у историјски контекст, интересантан чланак наше пријатељице, Катарине Лазић, која ће покушати да анализира на научни начин ове догађаје.

Антисрпски погром марта 2004-е године

Понекад се човек пита да није дух балканских народа Заувек отрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље и да га чини. Иво Андрић, Знакови поред пута.
Постојао је очигледан циљ овог насиља. Ослободити се од српске и осталих мањина на Косово, објаснио је Хјуман рајтс воч (Human Rights Watch) у свом извштају поводом насиља марта 2004-е године.
Деветнаест мртвих, преко хиљаду повређених, седам стотина спаљених српских кућа, безбројни оштећених манастира. Приштина, Свињаре, Вучитрн, Ђаковица и Призрен: нема дела Космет који је имун на антисрпски погром у провинцији 17ог марта.
Такозвана Кристална ноћ била је, наводно испровоцирана смрћу три албанска дечака- Егзона Делија, Авни и Флорент Веселија који су се утопили 16ог марта у реци Ибар. Претпоставке су да им је прво било прећено а онда да их је група Срба пратила и нахушкала псе против њих.
Фитим Весели, једини преживели, није пред камерама ни једном поменуо да су Срби пратили дечаке. Упркос томе, косовски албанци су подржали тезу о убиствима на етничкој основи, упркос позивима за смирење тензија од стране портпарола Унмик-а (Мисија уједињјених нација на Косову) Нериџа Сингека.
Отприлике педесет хиљада албанаца окупило се на улицама, многи од којих припадници Ослободилачке војске Косова (ОВК). Насиње је почело у Митровици где је дошло до ужасних сукоба праћених молотовом, пуцњима, каменовањем. Одавде су се сукоби проширили свуда.
Током мартовских сукоба срушени су и оштећени Манастир Девич у близини Србице, конаци манастира Свети Архангели код Призрена, где су спаљене цркве Богородица Љевишка из 14-ог века иначе под заштитом Унеско-а и црква Свети Ђорђе из 16-ог века.
Нестало је десет хиљада предмета од вредности заједно са документима који су се чували у овим црквама и манастирима. На зидовима је писано „Смрт Србима“.
Због чега све ово? Шеф мисије Ун (2004) данац Хари Холкери подржава идеју да су албански екстремисти има „припремљен план“ и да мисија није више била у стању да контролише сваки аспект свакодневице, као што је то био случај претходних година.
У сваком случају, мотив за овако нешто су много дубљи. 16ог марта осамнаест хиљада албанаца је изашло на улице како би протествовало против хапшења четири бивша војника Овк, који су били под истрагом Хашког трибунала. Март 2004-е се, дакле претворио и у протест против мисије Унмик.
Други мотив је свакако лоше економско стање које прати нерешен статус покрајине, и нестрпљење локалних партија које су дефинисале Кфор окупаторском силом.
17 март је повукао са собом важну поруку, а то је да независност не може још дуго да чека.
Насиље је било одговор на стратегију „стандарди пре статуса“  за коју је међународна заједница захтевала одређен демократски стандард институција безбедности пре него што се одлучи да призна независност. Ова стратегија је на крају била одбачена у име стратегије „статус а онда стандарди“.
Европски парламент у Стразбуру је схватио поруку: 1ог априла је усвојио резолуцију у којој се тражи од Савета министара Уе да разреши питање косовске независности.
Српско тумачење објашњава да је операција Пролећна река била оркестрирана од стране Народног покрета за ослобођење Косова са циљем етничког чишћења Космета и анулирањем свих знакова српског присуства у покрајини. У првој фази операције циљ је био да се српска популација спроведе на што мању територију, како би се онда, уз претње, протерала са Косова. У трећој фази, било је предиђено  да се изолују преостали Срби. Кфор је транспортовао Србе ка Мердарама у правцу централне Србије, а албанци су, користећи ову ситуацију спалили српске куће.
Одговор Београда био је План владе од 29ог парила 2004-е, који, базирајући се на Резолуцију 1244, штити интегритет српске територије. Направљен је и плана који је требало да стабилизује правне и институционалне  оквире за српску мањину. План је, осим тога, предвиђао  територијалну аутономију за Србе и децентрализацију Космета.
Недељу дана после српског Плана, који су албанци одбили наводећи као објашњење да је реч о територијалној подели Косова, отоврена је Канцеларија за међународну сарадњу и дијалог. 
Прави циљ свега, је по многима, био да се поставе базе за будуће Министарство спољних послова Космета.
Погром је прибукао пажњу на питања мањина, и нарочито на питање безбедности. Чињеница да војници Кфор-а и Унмик-а нису били у стању да смире насиље и уништења био је битан аларм за узбуну а последице се и данас осећају на Косову и Метохији.
Догаћаји на Космет из 2004-е године су и један од одговора на питање у вези са спорим повратком српских избеглица.
Од 2004-е до 2013-е упркос масовним донацијама (реч је о цифри која варира од десет до петнаест милијарди еура) није створено мултиетничко и демократско друштво и нису решена многа важна питања у овој покрајини.