Кућа за Ивану

„Шта ћеш сада да радиш?“ пита брижни Отац Иларион.  „Треба да се потрудим, да завршим школу, постанем лекар, мислим само на то, и то је мој циљ за наредних седам година“ одговара Ивана, са натегнутим осмехом, који скрива страх једне младе жене. Кућа Иване Максимовић је скоро готова. Потребно је још само мало средити грејање, туш кабину и пумпу за воду. Тада че бити завршена авантура коју смо живели целе године (кликни овде да прочиташ целокупни пројекат). У Горњем Кусцету, малом селу код Гњилана, је конкретизован, захваљујући свим нашим пријатељима, чудесни пројекат. Сада породица Максимовић има кров над главом то читаве година и у свим годишњим добима.

Максимовићи живе у новој кући од октобра, од када се њихова претходна кућа срушила, па смо били приморани да их преселимо иако кућа није била сасвим завршена.Присуство особа у кући, је успорило радове, али на крају смо успели да спроведемо радове до краја који смо сви очекивали, тј. до уручења кључева.

Ову причи смо почели да причамо у децембру 2012, затим у Болоњи а онда и на разним сусретима по читавој Италији. Хтело смо да реализујемо сан, да остваримо једну лудост, конструшемо Иванин сан. Онај да има туш кабину у кући и, на крају,нову кућу, где „не пада киша у јесен, и снег у зиму“. Овако смо препричавали Иванину причу на нашим сусретима, кућу која „која мирише у пролеће и која се неће срушити од летње врелине“.

Данас је ова сан реалност! Завршени пројекат (кликни ове да прочиташ завршни извештај). Најнеопходнији намештај, електрични апарати, који ће учинити пријатнијим дневне напоре. Уз то и прелепи сто који долази из Маурицијеве куће у Милану.

Ивана дели собу са сестром Миљаном, малу собу која гледа на поља, коју је сензибилитет Франческа Комела, нашег пријатеља и фотографа из Фриулија, учинио вечном на једној предивној сугестивној фотографији.

Соба са постерима певача и глумаца залепљених на зиду, са четкицама за шминку на сточићу у савршеном реду, поред купатила где се коначно налази једна туш кабина.

Наш пројекат  је данас срећно завршен. Остају нам лепа осећања која смо поделили са особама које су нам у томе помогле.

Нестају љутње, неразумевања и тешки тренуци. Осећамо се срећнима што смо успели да помогнемо. Остаје решеност да помогнемо нашој Ивани, у њеној жељи да учини свој живот бољим. Управо због тога, наш рад није завршен.

Пријатељи Дечана и Лов, захваљују за подршку на овом пројекту свим донаторима који су решили да остану анонимни, а следе Ђовани Коко и Роберто Натали који су били наши стубови и дали на велику подршку. Захваљујемо и другим пријатељима као што су Ада Натали, Алберто Росини, Александра Андреани, Андреа Лиорси и Беатриче Ацони, Анита Крстић и Алберто Форнеро, Антонио Феста, Одри Д'Агуано, Бернхард Блази, Камило Бортолази, Карло Умберто Рестели, ЦНГЕИ из Вероне, Корадо Сиракуса, и Спартан Поверлифтинг, Козимо Де Лука, Курцио Мона, Дорина Маури, Ејн Прозит, Елита АНодал, ФБО Банка Меридиоланум Рива дел Гарда, Фортунато Д'Агостино, Франческо Гори, Ђорђо Мартини, Ђузепе Торе, Група Фиои, Слободно удружење Кустоди Форестали, Лука Пелегрини, Марилиза Д'Апићино, Отац Амброђо Казинаско, Паоло и Барбара Чернић, Роберта Ди Казимиро, Серена Мађони, Стефано Бенедети, Стефано Казагранде, Стефано Морас, Тату Кру, Тату Експо стаф, Валерија Голино.

Хвала свима који су дали свој допринос на сусретима у Порденоне, Бусоленгу, Риму и Болоњи.