Силвија зна

Сада Силвија  зна шта значи бити носталгичан за Косовом. Осетила ју је у пола пет ујутру на мрачном аеродрому у Приштини, када су њена осећања била нешто између воље да се врати кући и жеље да остане. Силвија Батистини из Болоње, упознала је Косово у мају током путовања које је организовала наша асоцијација. Пре тога, као историчар уметности и један од кустоса музеја средњевековне уметности у Болоњи, читала је о Косову и видела фотографије.

„Тешко је објаснити шта се десило“,  каже Силвија, „ док сам била у посети овим предивним местима. Осетила сам једну другачију човечност, једно осећање припадности коју сам ретко када осетила и ово осећање се такмичило са утисцима које су ми оставиле фантастичне уметничке лепоте.

Манастири и цркве су предивни, али љубав и преданост коју Светлана даје народним кухињама (кликни овде да се упознаш са пројектом) за сопствени народ и особе у патњи, ми је изгледало као некакво чудо“.

Управо тих дана у мају, Силвија је дошла на идеју да је потребно написати књигу о овој посебној свакодневици, где је очигледна једна различита човечност, љубав и солидарнст. Она сматра да је потребно написати не некакав социолошко-политички трактат, већ једну обилну књигу рецепата, која би успела да објасни важност да се нахрани ближњи, волећи га и бринући се о њему.

Идеја нам се одмах свидела и надамо се да ће бити комплетно завршена у децембру.

За сада смо направили први корак који подразумева истраживање на терену. Овај корак је омогућио да Силвија сакупи и проба бројне рецепте, које су јој представиле чудесне жене са Косова: Светлана, Дана, Јасмина, Благица и многе друге, које су пожеле да јој помогну откривајући јој тајне спремања хране.

Силвији је помогао читав тим сарадника, који јој је омогућио да документује ова искуства: фотограф Срђан Кујунџић, и наши преводиоци и пријатељице, Катарина Лазић и Лили Шала.

„Не знам где ће нас одвести овај пројекат и  да ли може да обогати душу и сто“, рекла је небројено пута Силвиа, пријатељски се смешећи, „али када сам видела за истим столом испод сидраша у Великој Хочи, Дану, српкињу из енклаве и Лили, албанку из Пећи, једну поред друге, да ћаскају о рецептима и састојцима, дужини спремања и снажном карактеру њихових свекрви, чинило ми се да све ово обећава доста“.

Сигурни да је ово један од позитивних почетака, који ће довести до позитивних резултата, већ сада заказујемо састанак и презентацију наше књиге за децембар.